|
|
ELEKTRONSKA
UMETNOST
Programerske čarolije
Gotovo svaki od prikazanih veb radova Endija Deka podstiče
gledaoca na aktivnost, učešće, ne ostavljajući mesta ravnodušnosti
Piše:
Andrej Tišma
|
|
Iako
nije u duhu internet umetnosti da se pojedinim autorima organizuju retrospektive,
jer njihovi radovi su inače svakodnevno, dvadeset četiri sata, dostupni
gledaocu putem mreže, londonska onlajn platforma za promociju, kritiku
i arhiviranje net i digitalne umetnosti “Furtherfield” učinila je presedan
i istaknutom njujorškom autoru Endiju Deku (1968) priredila retrospektivu
na svom sajtu (http://www.furtherfield.org/index.php). Učinili su to,
po rečima Marka Gereta, jednog od kodirektora, jer u Dekovom delu postoji
posebna koherentnost, kristalno čista posvećenost, a radovi nude i jedinstvenu
perspektivu na umetničko/kritičku
istoriju Interneta. Osim toga, umesto da se bavi samoglorifikacijom
i istorizacijom sopstvene ličnosti, što je među veb umetnicima čest
slučaj, svoje radove smešta u socijalno-kulturni kontekst, aktivno istražujući
i političke borbe. Takođe rado sarađuje sa drugim umetnicima i ljudima
koji nisu toliko afirmisani u umetničkim vodama.
Kritika
društva
Ono što je možda unapred odredilo prirodu veb umetnosti Endija Deka
je da je najpre od 1990. počeo da se bavi kreiranjem softvera, dakle
programa za komjutere, da bi 1994. to svoje umeće počeo da primenjuje
na Internetu, u svojim radovima. Upravo na toj programerskoj veštini
i jedinstvenim programima koje je sam izumeo i prilagodio umetnosti
bazira se čarolija njegovih radova. Inače, kao malo koji veb umetnik
on ima i klasično umetničko akademsko obrazovanje koje je sticao u Americi
i Francuskoj, a sada radi kao profesor za nove medije na Umetničkoj
školi u NJujorku.
Dekovi radovi su prevashodno kritički u odnosu na korporativno društvo
i kulturu, kao i na militarizam. U mnogim od njegovih dela (na retrospektivi
ih ima preko dvadeset, nastalih od 1995. do 2004) upućen je direktan
izazov društvenoj hijerarhiji, naročito Sjedinjenih Američkih Država.
NJegov antikorporcijski stav ogleda se i u tome što za rad koristi operativni
sistem Linuks koji je besplatan, a programske kodove svojih ostvarenja
objavljuje u javnosti, dajući tako doprinos stvaralačkoj slobodi i borbi
protiv monopola na planu savremene tehnologije.
Angažovana dela
Dekova veb umetnost ogleda se u postavljanju interaktivnih i saradničkih
interfejsa za crtanje, slikanje i pisanje, modifikovanih igrica i sajtova
baziranih na medijima informacije. Jedan od prvih radova “Svemirski
osvajači” (“Space Invaders”) iz 1995. na duhovit način spaja arkadnu
pucačinu sa kritikom korporativnog
društva. Korisnik kao mete ima logotipe i ambleme najvećih svetskih
firmi kao što su “Šel”, “Simens”, “Mekdonalds”, “Koka-kola”, “Enron”,
“Najk” itd, i može na njih da puca protestnim rečima iz pokretne kupole
Američkog kongresa. Gledalac je takođe u mogućnosti da u igru ubaci
i nove “mrske” ambleme po svom izboru.
Iz 1996. datira “DraWarD” gde posetilac može da crta različitim alatima,
bojama i teksturama. U arhivi postoji snimljena svaka faza nastajanja
ovakvih izuzetno bogatih i maštovitih slika, koji se mogu pregledati.
Na sličnom principu urađeni su i kasniji radovi “Icontext”(1999) gde
se uz boje mogu ukucavati i tekstovi, “Otvoreni studio” (2000) gde se
u čin slikanja istovremeno mogu uključiti i drugi gledaoci sa različitih
meridijana, čime je omogućeno nastajanje kolektivnog planetarnog slikarskog
dela.
U radu “Stilovi granica”(2001) na ekranu dobijamo slike raznih međa
sačinjenih od bodljikave žice, oružja, pendreka, boca suzavca, reketa,
mrtvačkih sanduka, a u sredini svake “teritorije” postoji dugme kojim
poništavamo ove ružne tvorevine. U “Nadrealizmu”(2003) gledamo satelitske
snimke iračkog terena koje je načinila američka armija, sa mestima navodnih
postrojenja oružja za masovno uništenje označenim žutim praznim oblačićima.
“Umetnost za mir” (2003) donosi niz fraza kao što su “klanje radi sporta”,
“želja za nasiljem”, “ludost za borbom”, “ubijanje radi novca”, “slabost
prema mržnji”... uz zvuke muzike i Bušovog govora sa semplovanom sintagmom
“oružje za masovno uništenje”. I tako gotovo svaki od prikazanih radova
Endija Deka podstiče gledaoca na aktivnost, učešće, ne ostavljajući
mesta ravnodušnosti.
MALI
ESEJ
Prijavljivanje
Piše:
Miloš Kordić
|
|
Institut
prijave, naučno rečeno, kod institucija države, ima dugu i nesagledivu
istoriju. Stariji je, naravno, i od Platonove Države, a javlja se, po
svoj prilici, već u rodovskoj zajednici. Kasnije se širio, granao, uobličavao,
sticao gotovo do savršenstva svoja definisana tumačenja i značenja.
Učvršćujući se u pravu, ekonomiji i, posebno, u unutrašnjim organima
svake države.
Bez obzira šta ko o njemu mislio, ali država, jednostavno, bez prijavljivanja
ne bi mogla da funkcioniše. U kiseoniku koji udiše, prijavljivanje je
sastojak bez kojeg bi se krv države brzo grušala i, na kraju krajeva,
država bi dospjela u ozbiljnu fazu neizlječive tromboze. Stoga, blagovremeno
prijavljivanje sebe ili onoga što posjedujete, omogućuje državi da se
održava. Prijavljujete mjesto boravka, odlaske i dolaske, promjene bračnog
i imovnog stanja, porez, zdravstveno stanje, izgled, otiske prstiju...
Prijavljujete, dakle, pse, kokoši, krave, vozila, oranice, šume, vinograde,
stambene kvadrate... Prijavljujete rođenja i smrti svojih potomaka i
predaka. Podnosite prijave za komisije, za kredite, za otvaranja i zatvaranja,
za štete i nadoknade...
Prijavljujete, naravno, i druge. Što je viši stepen i savršeniji oblik
instituta prijave. Zakonski takođe neograničenog. A ono, tajno prijavljivanje,
razvijalo se i razvija paralelno. Ali sa posljedicama koje najčešće
idu u apsolutno obrnutom smjeru. I brže se množi. Jer takvoj djelatnosti
tajnost izuzetno pogoduje. I otvara joj, u zatvorenom, nesagledive mogućnosti.
Sve viđeno i prijavljeno ne može više da se prostim okom vidi. Ono što
biste željeli, a povodom sebe, da vidite, odavno je precrtano. Vi jeste
zapravo tu, ali ne postoji prijavljivač. Što prijavljivanju daje ogromne
količine još složenije tajnovitosti. Pa se, za razliku od dojave, i
unutrašnjim organima države usložnjava posao. Treba to sve razvrstati,
srediti, upisati, prepisati, precrtati. I, na kraju, izdati onoliko
rješenja koliko je narod i podnio prijava. Ali, ko bi to sve uobličio,
raščlanio, provjerio...
Postoje stoga i države koje su se od toliko toga naprosto i ugušile.
Mada će se institut prijave, shodno zakonima koji ga regulišu, i dalje
razvijati. Doveden snimanjem elektronskim kamerama do potpunog savršenstva.
Pa još i dalje. I dublje, za početak.
POEZIJA
Poema o mučenicima
Duško Trifunović: KAKO SAM KOPAO KANAL DUNAV-TISA-DUNAV;
Srpska knjiga, Ruma, 2003.
Piše:
David Kecman Dako
|
|
Gradnja
Kanala Dunav-Tisa-Dunav tek je okvir u koji će se smestiti dramatični,
lirsko-povesnički mozaik od pedeset i pet pesama, a svaka je poput suze
smrznute na licu graditelja-mučenika, onih iz beskrajno duge kolone
paćenika-seobnika čiji potomci i danas hode vojvođanskom ravnicom, dnom
negdanjeg Panonskog mora. I nije to prvi put da se ovaj samosvojni pesnik
obimnog i poetskog i proznog opusa kao niko pre njega tako znalački
i vešto, s mudrošću i smelo, samosvojnošću u pogledu stila i jezika,
smisleno, a krajnje zaumno, sintezom urbanog i pučkog, intelektualnog
i narodskog pri tvorenju pesme, “zagnjuri” otvorenih očiju do samog
dna mutljaga od Istorije. Poniranjem u povest o gradnji Kanala kroz
vekove, Duško Trifunović demistifikuje očitu veličinu i nesporni značaj
ovog velikog poduhvata, a istovremeno na videlo iznosi ono namerno zabašureno,
skriveno pri reči o Srbima koji su predvođeni Arsenijem Trećim Čarnojevićem
stigli velikom seobom na ove prostore, a usput mnogi, umesto da dođu
u Sentandreju, “zalutaše u Čaurmalu”. Tu ih - veli u prološkoj belešci
autor - “primiše lepo-nahraniše, oduzeše im oružje za rat, a dadoše
oruđe za rad. Razlika je bila mala a korist velika za obe strane. Niko
im nije branio danju da pevaju, a noću da se sećaju i plaču...”
Sećanjem naratora /svedoka i aktera - besmrtnika, koji je “pošao za
Arsenijem Trećim u velikoj povorci 1660.”, uz prelistavanje autentičnog
letopisa o gradnji Kanala, činjeničkog i kao takvog i neprekosnovenog,
pesnik svu pažnju usredsređuje na ono za povesničare potpuno marginalno,
na graditelje-mučenike bez kojih nema trajanja, nema Istorije. Pogled
je to unazad, u Istoriju očaja, bešćašća i beznađa. O mentalitetu svih
zalutalih seobnika koji za “velike potrebe čuvaju Mračne sile”, na koje
se uvek računa kao na topovsko meso, kao na držače lopata, na masu bitnu
za pokretanje svih revolucija, koji su zalog svakoj sili, svim pobedama,
a nadasve onim Pirovim. Kao da je samo jedan iz one Čarnojevićeve kolone,
potpunom identifikacijom ovaj pesnik, i sam seobnik, potomak Trifunov
iz istog “čopora zveri na oprezu”, glasom svedoka-jeretika kazuje: “Sve
što Vrag stvori proba na nama /pred našim trulim barakama/ da sve u
glibu tone u kalu /nasuprot božanskom idealu”.
Paralelno a povešću o gradnji Kanala teče i do sada nenapisana poetska
drama sazdana od pedeset i pet iznova otvorenih živih rana dugo skrivanih
ispod ožiljaka jednog naroda i danas prisiljenog na seobu. Vek za vekom,
prevrat za prevratom, smene carstva, sve do trena sadašnjeg kada će
jedan od plemena Čarnojevića reći: “Sledeći nagon slučaj i zakon /evo
me trista godina nakon /Zadnji a prvi u Sentandreji, kao kornjača u
Ahileji /a gde su oni što pre mene /stigli Racvaroš da oplemene /Kasnim
a kažu prašne žitije /za starom idu nova skitija /Seobama se leči samoća
/sve dok narod ne onemoća”.
Pri slovu o neznanim mučenicima na kojima počiva gradnja sveta, na čijoj
grbači svaki vrag iskušava svoju moć, ovaj pesnik se ne kloni teških
reči o onom što je, inače, suštinsko u večnoj nevolji zanavek potlačenih,
u njihovom mentalitetu, kao što je sklonost vođomaniji, trpljenju i
ćutanju, brzom zaboravu... U naslovu svake pesme samo je jedna reč.
Svaka pesma kao sekvenca na filmskoj traci, a u njoj i priča čiji je
završetak u znaku bećarca, ojkače ili poskočice, humora i otrežnjujuće,
a doima se kao melem na ljutu ranu. U sadejstvu sa onim što joj u pesmi
zanimljivim iskazom iz životopisa graditelja Kanala prethodi, šaljiva
pučka pesma dobija sasvim drugo, najčešće sarkastično značenje. Oštar
i bolan rez kroz živo tkivo Čarnojevićevog plemena vekovima i seobi
dok se ne razredi ko izmaglica. Dok potpuno ne onemoća.
VIBRACIJE
Voajer
de Beržerak
Piše: Radivoj Šajtinac
|
|
Kad
bi naša svakodnevna, intimna zebnja bila “ načitana “ kako je, ponekad,
akribijski opterećana i lektirski “snabdevena” autorska utopija, da
li bi
se dešavala sva ova mala rastrojstva kad pokušavamo da reagujemo na
Svet i pojave, događaje i neuroze? Kakve je prirode vladavina uopštavajućeg
gospodara osećanja i mišljenja kada, po pravilu, iziskuje, potencira
i kolekcionira samo ono što liči na dobrovoljni prilog plebiscitu, bespogovornoj
i obavezujućoj trunki za okončanje mozaika Velikog i sakralizovanog
uverenja? Ta priroda je sastavljena od prigušenih i blagovremeno uklonjenih
intimnih predela, neobidermajerski neštrčećih priloga halapljivom konsenzusu
i uniformnoj formulaciji. Tu se nikakva intimna flora uznemirenja i
nikakva fauna zapitanosti ne trpi u tlocrtu, kroki je prejasan, depersonalizovan,
aseptično sveden na Tlo, Horizont i Nebo. Ali, nevidljivi gopodar stoji
ti iznad bića, skoro iza leđa, udvara se, kroz tvoje reči, kroz tvoju
iznajmljenu poetiku, lepoj Gospi paradigme koja prosipa unaokolo, s
visokog balkona svoje čari i izazove. Ti, kao provodnik, iz sebe, ceo
taj predeo obasipaš drhtanjem drilovane i dogovorno utvrđene savesti,
reči-latice trepere u vrelom vazduhu u predviđenim puruetama, glas iza
ostvaruje se kroz tvoje kazivanje onako kako nagnuta Dama-fenomena očekuje
dok diše punim plućima, širokim dekolteom na balkonu Palate od Jave.
Zato, ako naizust zboriš nešto što je pesma gledaj da to suzbije sve
prividne oplate hermetičnosti i višeznačnosti, svaka isukana stvarnosna
premisa neka bude jedra kao sintagma s transparenta, kao kodni par s
bilborda.
Ako, pak, jadniče, citiraš čak nešto iz romana, uzmi se u prinudnu pamet,
ne izmišljaj nejasan prototip, ne invdividualizuj neurozu, ne komplikuj
i ne zaklanjaj trenutni, aktuelni, dnevni kontekst. Lako je to, samo
se opusti pa će ti potkožni svrab već otkriti one reči, nevoljne spasiteljke
od kojih se plaši neizvesna usamljenost kad treba da se dokopa teksta.
Ili, priča, ali, ovoga puta i za ovu priliku, korisno predvidiva i nekomplikovano
jednosmerna, kao zaključak ili iver iz zapisnika, opisiv događaj a ne
doživljaj, prosta sprava, kao merdevine koje će se lako prisloniti i
na tlo, dole, i na balkon, gore.
Dama uživa, kroz tebe Gospodar zadovoljno diše, piše, zbori i voli a
to što, već u bliski sumrak, vidiš u tebe uperene preotvorene oči rasutih
tvojih autorskih demona, otpadnika i zloslutnika nek ti se pričini kao
roj sebi upućenih metaka koji će te, premazanog gorkim medom, stići.
Kad-tad.
OSVETLJAVANJA
Život i priča
Mirjana Popović-Radović: KNJIŽEVNA RADIONICA IZGNANSTVA
MILOŠA CRNJANSKOG; „Prometej”, Novi Sad, 2002.
Piše:LJubica
Popović – Bjelica
|
|
Ponovljeno
izdanje jedne knjige u kratkom roku svakako svedoči o zanimanju koje
je knjiga pobudila. To je nesumnjivo slučaj sa knjigom Mirjane Popović-Radović
o Milošu Crnjanskom. Crnjanski je jedan od naših najvećih romansijera,
čije delo već decenijama zaokuplja pažnju i čitalaca i književne kritike,
a knjiga kao što je ova omogućuje nam da steknemo sveobuhvatan uvid
u sam stvaralački proces, u rad na književnom delu.
Autorka se bavi, kao što naslov najavljuje, godinama izgnanstva Miloša
Crnjanskog, koje je trajalo četvrt veka, od 1940. do 1965, kada se Odisej
konačno vratio u svoju Itaku. Ovaj, najteži period u njegovom životu,
osvetljen je minuciozno, uz korišćenje najraznovrsnijih materijala:
odlomaka tekstova, novinskih isečaka, fotografija, pisama, zabeležaka,
cedulja i dokumenata, rukopisnih dela... Koristeći ovako raznovrsne
materijale autorka rekonstruiše život Crnjanskog u egzilu, ali samo
da bi na osnovu toga protumačila pre svega njegov Roman o Londonu, koji
je, kao što se iz brojnih podataka u ovoj knjizi vidi, u velikoj meri
autobiografski. On je, kako autorka u predgovoru kaže, „prvi pravi roman
o gradu u našoj književnosti. Grad nije panorama drugih zbivanja, već
glavni akter svih događaja i doživljaja stvarnosti, u isti mah...”
Literatura pisana u ezgilu je veoma specifična i isto tako veoma složena.
Mnogi pisci su, poput Crnjanskog, krenuli neizvesnim putevima izgnanstva
posle velikih lomova u svojim zemljama, posebno posle Drugog svetskog
rata, kada je zapadna Evropa bila preplavljena takozvanim raseljenim
licima, izgnanicima koji su napustili svoju zemlju, svoje korene, i
pokušali da negde drugde pronađu svoje „srećne prostore”, svoj plavi
krug sa zvezdom. Kada je 1929. objavio prvu knjigu Seoba, Crnjanski
nije mogao ni da pomisli da će i njegova sudbina biti kao sudbina njegovih
Isakoviča, koji su napustili svoju zemlju nadajući se brzom povratku,
da bi postepeno ta nada sve više slabila i konačno se ugasila.
Kako pokazuje ova knjiga, život Crnjanskog u Londonu bio je sličan mnogim
izgnaničkim sudbinama. Trpeo je nemaštinu, poniženja, otuđio se i od
svih, živeći sa ženom samotnim životom, radeći degradirajuće poslove,
što je, kako autorka pokazuje, sve našlo svoje mesto u Romanu o Londonu.
Pisanje je za pisca postalo pisanje o sebi, svojoj sudbini, gorčini
izgnaničkog života. Svoje izgnanstvo je pripisao svom fiktivnom junaku,
ruskom knezu Rjepninu, beguncu pred naletom revolucije u svojoj zemlji,
koji se oseća kao čovek bez korena i bez budućnosti. Transformišući
sopstvenu sudbinu u sudbinu fiktivnog junaka, Crnjanski je univerzalizuje,
sopstvenu sudbinu pretvara u takozvanu „internacionalnu temu”.
Zasluga je autorke što je pronašla sve koordinate piščevog izgnanstva,
lokacije, ličnosti, okolnosti, situacije vezane za njegov dugogodišnji
boravak u Londonu, a još je veća njena zasluga što je otkrila tajne
njegove književne radionice, odnosno, pokazala kako je sirov životni
materijal pretočen u vrhunsko umetničko delo, istovremeno duboko autobiografsku
ali i univerzalnu prozu, u seobe Crnjanskog ali i mnogih izgnanika u
svim vremenima. Romansijerova patnja i gorčina pretvorene su u Romanu
u Londonu u umetnički trijumf, u možda najevropskiji roman sprske književnosti.
PREGLED
ČASOPISA
Letopis Matice srpske
Piše:
N. Pejčić
|
|
Uz
stihove Srbe Mitrovića, Milovana Danojlića, Nenada Jovanovića, Ranka
Risojevića, Dragana Boškovića i Zlate Nešić, Letopis Matice srpske u
dvobroju
januar-februar 2004 jedan odeljak posvećuje pesniku Oskaru Daviču. O
ovom srpskom nadrealisti pišu Vasa Pavković i Laslo Blašković, koji,
između ostalog, navodi: “Nadrealisti su izgubili, njihov svet je prohujao.
Ali se novi nije digao, niko nije pobedio. Doduše, nema ideološkog čitanja
(Davičo je najčešće čitan tako, iskrivljeno - da li i blumovski krivo?
- od Đilasa do antisemitskih anonima, pa u svim pravcima), samo, ko
će ga se danas latiti a da mu ne pljucne na grob, ko sme reći da u moru
skribomanskog trunja ostaju jezički najtalentovanije stranice moderne
srpske literature, a da ne bude ošinut u komunjarsko čelo, u komesarski
svetonazor, u antidemokratski pleksus?”
Prozu objavljuju Aleksandar Gatalica, Miodrag Petrović, Nandor Gion
i Stevan Kordić, a Slobodan Grubačić ogled o hermeneutici prosvetiteljstva.
Dotičući se filoloških radova iracionaliste Johana Georga Hamana, kao
i Getea i ostalih stvaralaca tog doba, Grubačić piše: “Iako su obojica
protivnici crkve kao institucije, i Haman i Gete smatraju da je ravnodušnost
u pogledu religije u teoriji površnost, u praksi lakomislenost. Religija
im je tako prirodan izraz duha kao i umetnost. A to je ideja čije oblikovanje
u 18. veku svi lirski pozdravljaju: naizmeničnu estetizaciju religije
i sakralizaciju estetike. Ako je religija iščezavanje subjekta prema
svemu, prema apsolutnom, umetnost je nasuprot tome ispoljavanje subjektivnosti.
Ali kao što nije mogućno potpuno anulirati subjekt prema objektu u religioznom
aktu, isto tako nije mogućno ni anulirati objekt u umetničkom delu.
Nije mogućna ni apsolutna religija ni apsolutna umetnost; stvarnost
na izvestan način stapa oboje u - tumačenju”.
Nataša Karanfilović piše o romanu “Nasleđe gospođice Pibodi” Elizabet
DŽoli, Australijanke engleskog porekla, stavljajući akcenat na susret
Evrope i Australije u njenom delu. Maskom i apsurdom bavi se Petar Volk,
a o pejzažima Dragice Marić piše Dragomir Popnovakov, uz ostale tekstove
u ovom broju Letopisa Matice srpske.
IZ
ŽANROVSKE ČITANKE
Kalibar osam milimetara
Ma koliko gorka bila tematika koju ratni filmovi obrađuju,
oni najbolji su mahom uspeli da nas zaintrigiraju i učine
da se zamislimo
Piše:
Aleksandar Devetak
|
|
Paradoksalno,
svim filmovima ratnog žanra poruka je ista – antiratna. U aktuelnom
trenutku (iako je kod nas vazda aktuelan), dok napolju ponovo počinju
da duvaju vetrovi nacionalne netrpeljivosti
i rastu tenzije prizivanja novih nemira, mislim da nema podobnijeg načina
ljude podsetiti na to šta je rat i šta sa sobom nosi od onog koje nam
sedma umetnost pruža. Prelistajmo još jednom gradivo koje su nam u amanet
ostavili najveći svetski reditelji na ovu temu.
Nekako paralelno s nastankom igranog filma krenuli su i globalni nacionalni
sukobi. Tek što su braća Limijer stigla da upoznaju svet sa magijom
celuloidne trake, ratni plamen je zapaljen! Prvo veliko ostvarenje na
temu Prvog svetskog rata bilo je delo Luisa Majlstona „Na zapadu ništa
novo’’ iz 1930. godine. Jedna od najjačih ratnih poruka ikada stavljenih
u film. Grupa prijatelja dobrovoljno se pridružuje armiji, i odlaze
na zapadni front gde njihov patriotizam veoma brzo prerasta u horor
i mizeriju realnosti koju front donosi. Vrhunac filma je scena kada
se glavni junak filma proteže na vrhove prstiju ne bi li iz blatnjavog
rova uhvatio leptira. Pionir u stvaranju velikih scena borbe uz pomoć
kamere na kranu te 1930. osvojio je “Oskara” za najbolju režiju i najbolji
film.
Drugi svetski rat je filmski ovekovečio Fred Cineman sa „Odavde do večnosti’’
iz 1953. Film koji je osvojio osam nagrada Akademije dovoljno govori
sam za sebe, no evo i rezimea za neupućene. Radnja je smeštena u Honolulu,
svega nekoliko dana pre japanskog napada na Perl Harbur. Priča paralelno
prati nekoliko ljudskih sudbina, ali osnovnu nose ljubavni par, Bert
Lankaster i Debora Ker. Kada bombe počnu da padaju, scene dovoljno jasno
odašilju Cinemanovu poruku-rat nikome ništa dobro nije doneo.
Ne mogu a da ne pomenem
još nekoliko veoma bitnih naslova koji obrađuju period Drugog svetskog
rata. Po hronološkom redosledu nastanka prvi je remek-delo Dejvida Lina
„Most na reci Kvaj’’ iz 1957. godine. Japanskim ratnim logorom u kome
se nalaze američki i britanski zarobljenici upravlja pukovnik Saito
koji preko britanskog kapetana Nikolsona naređuje zarobljenicima da
naprave most na reci koji će služiti Japancima za transport oružja.
Nakon niza peripetija most ipak biva sagrađen, no zarobljenici beže
iz logora i konačno ruše famoznu građevinu. Poslednje reči kapetana
Nikolsona predstavljaju možda i najjače enigmatsko zatvaranje u istoriji
filma - dok mu je vilica drhtala samo je prozborio: „Ludilo...Ludilo’’.
Alek Ginis je za ulogu britanskog kapetana te 1957. dobio „Oskara”,
a sam film još šest zlatnih statuica.
O Drugom svetskom ratu, između ostalih, posebno treba istaći sledeće
naslove (ujedno ih i najiskrenije preporučujem čitaocima koji su zaintrigirani
ovom tematikom, a navedene filmove još iz nekog razloga nisu pogledali):
„Najduži dan’’, 1961. (iskrcavanje u Normandiji), „Veliko bekstvo’’,
1963. (sa maestralnim Stiv MekKvinom), „Dvanaestorica žigosanih’’, 1967.
i „Kelijevi heroji’’-1970. (MASH o 2. sv. ratu), „Morski vukovi’’, 1981.
(već omatoreli komandosi Gregori Pek i Rodžer Mur razbijaju Švabe kao
od šale), u devedesetima je početak obeležio italijanski „Mediteraneo’’,
1991. koji je dobio i „Oskara” za najbolji strani film (simpatična anti-ratna
komedija), 1992. nemački reditelj Jozef Vilsmajer snima priču o bici
koja je odredila konačnu prekretnicu Velikog Rata, Spilberg 1993. snima
lovorikama ovenčanu „Šindlerovu listu’’ (pomalo patetična priča o holokaustu),
1998. Spilberg ponovo jaše, ovog puta sa apsolutno muškom, ratnom pričom
„Spašavanje redova Rajana’’. U novom veku o 2. sv. ratu su još snimali
Majkl Bai u još jednom opevanom japanskom bombardovanju američke teritorije
„Perl Harbur’’, 2001., DŽon Vu sa „Šaptačem vetra’’, 2001. (Nikolas
Kejdž), i konačno prošlogodišnji film godine po mišljenju članova Filmske
akademije „Pijanista” Romana Polanskog (setite se samo žgoljavog Adriena
Brodija).
Poseban „tretman’’ u Holivudu dobio je rat u Vijetnamu i zato što je
to čisto američka stvar, a i zbog čitavog spleta okolnosti koje su do
njega dovele(ubistvo Kenedija, Niksonova pogrešna politika koja je gotovo
dovela do drugog građanskog rata u SAD). Film koji je stvorio struju
tzv. „novog Holivuda’’ jeste „Apokalipsa sada’’, 1979. Frensisa Forda
Kopole. Po osvajanju „Zlatne palme’’
u Kanu, iste godine kad je nastao i film, Kopola je izjavio: „Ovo nije
film o Vijetnamu, ovo je Vijetnam’’. Dok je kritika film dizala na pijadestal,
(ispolitizovana) filmska akademija se oglušila i dodelila mu „marginalne’’
nagrade za sliku i ton. O samom filmu mi prostor ne dozvoljava da se
raspišem, stoga ostaje samo preporuka da se još jednom podsetite maestralnog
trojca (Šin, Brando, Hoper).
Iste godine Majkl Ćimino rađa još jedno čedo „novog Holivuda’’, „Lovca
na jelene’’. Već viđena priča o američkim dobrovoljcima kojima se po
spuštanju u vlažne prašume Vijetnama, naprasno gubi sav patriotski naboj
i ostaje im samo borba za goli opstanak. Iako u sebi nema nešto vanredno
što bi posebno istaklo ovaj film iznad prosečnih naslova, Ćiminu uspeva
da održi koncentraciju gledaoca na više od tri sata, a to ipak, priznaćete
ne može svako. Rola Kristofera Vokena ulazi u anale kinematografije
(setite se scene ruskog ruleta).
Oliver Ston počinje svoju „vijetnamologiju’’ filmom’’Vod’’, 1986., a
nastavlja sa „Rođen 4. jula’’, 1989. Bez ikakve dvosmislenosti, Ston
u ova dva filma slika svu besmislenost rata, i sam poraz Amerike kao
države predstavlja kao poraz čovečanstava od sebe samog. Sva humanost
je izdimila iz vatre koju su palile američke napalm-bombe. Vijetnam
se kao tema indirektno provlači i u Stonovim sagama o američkim predsednicima
‘’JFK’’ i „Nikson’’. Do kraja decenije svoju viziju o Vijetnamu nam
je podario i veliki Stanli Kubrik u filmu „Full Metal Jacket’, 1987.
i Bari Levinson sa „Dobro jutro Vijetname’’, 1987. (fenomenalni Robin
Vilijams).
Od filmova koji takođe imaju rat kao predložak treba još istaći klasično
ostvarenje Roberta Altmana „MASH’’ iz 1970, koji je smešten u Koreju.
Satirična priča o vojnim bolničarima koji na dovitljiv način doskaču
razbijanju sumorne ratne svakodnevice, film je dobio takav odjek da
je nacionalna televizija uradila i TV seriju sa istom temom i istim
naslovom. Da je i serija bila više nego popularna potvrđuje da je poslednju
epizodu gledao najveći broj ljudi ikada zabeležen u istoriji.
Ma koliko gorka bila tematika koju ovi filmovi obrađuju, svi su mahom
uspeli da nas zaintrigiraju i (bar za trenutak) učine da se zamislimo.
Stoga, poštovani moji, manite se ratova. Gledajte ih! Ali samo na filmu.
|
|